Za ¾rtvu to su bili neoèekivani èudni trenuci, negde izmeðu samrtnog u¾asa, u kom je veæ bila potonula, i nezami¹ljene, krvave i konaène èinjenice koja se krije iza reèi --- smrt. To je veæ premrloj Aski ostavljalo ne¹to malo vremena i tamo gde je mislila da ga vi¹e nema i ne moz"e biti, ali tako malo da je to jedva lièilo na vreme. To joj je dalo i snage za pokret, ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila sposobna. Poslednji pokret mogao je biti samo --- igra.

Te¹ko, kao u muènom snu, devojèica je uèinila prvi pokret, jedan od onih pokreta koji se ve¾baju uz ,,¹tanglu'' i koji jo¹ i ne lièe na igru. Odmah za tim je izvela drugi, pa treæi. Bili su to skromni, ubogi pokreti na smrt osuðenog tela, ali dovoljni da za koji trenutak zaustave iznenaðenog vuka. I kad je jednom poèela, Aska ih je nizala jedan za drugim, sa u¾asnim oseæanjem da ne sme stati, jer ako izmeðu jednog i drugog pokreta bude samo sekund razmaka, smrt moze uæi kroz tu pukotinu. Izvodila je ,,korake'', onim redom kojim ih je uèila u ¹koli i kao da èuje o¹tri glas svoje uèiteljice: ,,Jedan - i - dva! Jedan - i - dva - i - tri!''

Tako je i¹lo sve redom. Sve ¹to je u toku prve godine mogla da nauèi. Pokreti su kratki, brzi, i ne mogu da ispune vreme ¹to stoji nepomièno kao praznina iz koje stalno preti smrt. Pre¹la je i na figure koje se u ¹koli izvode bez oslona, na sredini sale. Ali tu su njeno znanje i njena snaga bili ogranièeni. Pravilno i potpuno umela je da izvede dve-tri figure. I ona ih je izvodila groznièavo. Jedna, pa druga, pa treæa. I tu je bio otprilike kraj njenog znanja i ve¹tine. Morala je da ponavlja pokrete, a bojala se da ponavljanjem ne izgube od svoje snage i privlaènosti. I uzalud je nastojala da se seti jos neèega ¹to bi mogla da izvede i èime bi zatrpala ponor koji je èeka na kraju igre. Vreme prolazi, vuk jo¹ gleda i èeka, ali veæ poèinje da se pribli¾ava, a pred njom su nemilosrdno zatvorena sva dalja znanja klasiène igre, i glas uèiteljice postaje sve ti¹i, gubi se negde potpuno. Dobro je poslu¾ilo njeno znanje, ali sad je i njemu do¹ao kraj. Znanje izneverilo, ¹kola ne ume ni¹ta vi¹e da joj ka¾e, a valja ¾iveti i, da bi se ¾ivelo, --- igrati.

I Aska je krenula u igru iznad ¹kola i poznatih pravila, mimo svega sto se uèi i zna.

Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono ¹to je tog dana videla skromna i bezimena ¹uma iznad Strmih Livada.

......

Sto ¾ivota oseæala je sada u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da produ¾i jedan jedini, svoj ¾ivot, koji je bila veæ pregorela.

Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve moguænosti krije u sebi svako ¾ivo stvorenje. I ne slutimo ¹ta sve umemo. Budemo i proðemo, a ne saznamo ¹ta smo sve mogli biti i uèiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao ¹to su ovi u kojima Aska igra igru za svoj veæ izgubljeni ¾ivot.