Up First Prev Next Last
Naslov: Laž za opkladu
Napomena: U Beču 1821., Vuk Stefanović Karadžić
Poslao otac dijete u vodenicu, pa mu kazao, da ne melje nigđe u vodenici,
đe nađe ćosu. Kad dođe dijete u jednu vodenicu, a to u njoj sjedi ćoso:
"Pomoz' Bog ćoso!"
"Bog ti pomogao sinko."
"Bili i ja mogao tu malo samljeti?"
"Bi, zašto ne bi; evo će se moje sad izamljeti, pa onda melji
koliko ti drago."
Ali dijete pomisli, šta mu je otac rekao, pa iziđe
na polje, i pođe uz potok u drugu vodenicu. A ćoso brže bolje uzme malo
žita, pa otrči drugim putem prije đeteta, te i u onoj vodenici malo
zaspe. Kad dijete dođe u drugu vodenicu, i vidi, da je i u njoj ćoso, a
ono pođe u treću; a ćoso opet uzme malo žita, pa otrči drugim putem
prije đeteta i u treću vodenicu, te zaspe; tako i u četvrtu. Kad se već
đetetu dosadi, onda pomisli u sebi: valja da je u svakoj vodenici ćoso;
pa sprti svoju torbu s leđa i ostane, da melje s ćosom. Kad se ćosino
izamelje, i dijete zaspe svoje, onda k ćoso reče: "Ajde, sinko! da
umijesimo kolač od tvoga brašna." Dijete jednako drži u pameti, što mu
je otac kazao, da ne melje u vodenici, đe nađe ćosu; ali sad već misli:
što je tu je; pa reče ćosi: "Ajde de." Ćoso ustane, pa razgrne đetinje
brašno u mučnjaku, a đetetu reče, da donosi vodu u pregrštima. Dijete
stane donositi vodu, i ćoso počne pomalo zakuvavati; tako malo po malo
dok se sve izamelje, i ćoso sve brašno zakuva, pa onda umijesi jednu
veliku pogaču, pa razgrnu vatru, te je zapreću da se peče. Kad se pogača
ispeče i izvade je iz vatre, pa prislone uza zid, onda ćoso reče đetetu:
"Znaš, sinko! što je? Ovu pogaču ako podijelimo, nema ni meni ni tebi,
već ajde da lažemo, pa koji koga nadlaže, onaj neka nosi svu pogaču."
Dijete pomisli u sebi: Već se sad nema kuda, pa reče: "Ajde de! počni
ti." Onda ćoso počne koješta lagati, ovamo, onamo, a kad se već izlaže i
umori, onda mu dijete reče: "E moj ćoso! ako ti više što ne znaš, to je
sve ništa; stani da ja tebi kažem jednu pravu istinu: Kad ja bija u
mlado doba stari čovek, onda mi imadijasmo mnogo košnica, pa bi i ja
svako jutro brojio, i sve bi čele prebrojio, a košnica ne mogu. Kad
jedno jutro prebrojim čele, a to nema najboljega čelca; onda ja brže bolje
osedlam pijevca, pa uzjašem na njega, i pođem tražiti čelca. Kad doćeram
trag do mora, a to on otišao preko mora, a ja za njim tragom. Kad pređem
preko mora, a to čovek uvatio moga čelca u ralicu, pa ore za sitnu
proju. Ja povičem na njega: To je moj čelac, od kud tebi moj čelac? A
čovek odgovori: Brate! ako je tvoj, eto ti ga. Pa mi da i čelca, i još
punu torbu proje od izora. Onda ja uprtim torbu s projom na leđa, a
sedlo s pijevca prebacim na čelca, te čelca uzjašem, a pijevca povedem u
povodu, da se odmara. Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna
uprta na torbi, te se sva proja prospe u more. Kad pređem preko mora, u
tom stigne i noć, a ja onda sjašem s čelca, pa ga pustim da pase, a
pijevca svežem kod sebe, pa mu metnem sijena, aja legnem spavati. Kad
ujutru ustanem, a to vuci došli, te zaklali i izjeli moga čelca; leži
med! po dolu do članka, a po brdu do koljena. Onda počnem misliti, u što
ću pokupiti med. U tom padne mi na um, da imam jednu malu sjekiricu, pa
je uzmem i zađem u šumu da ulovim kakvu zvjerku, da zgulim mješinu. Kad
tamo, a to dvije srne skaču na jednoj nozi. Onda ja potegnem sjekiricom,
te im prebijem onu nogu, pa i uvatim, te zgulim s nji tri mješine, i
pokupim u nji sav med, pa pritovarim na pijevca, i odnesem kući. Kad
dođem kući, a to mi se rodio otac, pa mene pošlju Bogu po vodicu. Sad ja
počnem misliti, kako ću se popeti na nebo, dok mi pade na um ono moje
proso, što se prosulo u more. Kad tamo dođem, a to ono palo na vlažno
mjesto, pa uzraslo do neba; te ja uz njega ajde na nebo. Kad se gore
popnem, a to moja proja uzrela, pa je Bog požnjeo i umjesio od nje ljeb, pa
udrobio u vruće mlijeko, te jede. Nazovem mu ja: Pomoz' Bog! A on mi
odgovori: Bog ti pomogao; i da mi vodicu. Kad se vratim natrag, a to
mojom nesrećom udarila kiša, pa došlo more i svu proju poplavilo i
odnijelo! Sad se ja zabrinem, kako ću sići na zemlju! Dok mi padne na um,
da mi je dugačka kosa: kad stojim, do zemlje, kad sjednem, do ušiju, pa
uzmem nož, pa sve dlaku po dlaku odrezuj, pa navezuj. Kad stigne mrak, a
ja onda zavežem na dlaci jedan uzao, pa ostanem na njemu da prenoćim. Ali
šta ću sad bez vatre! kresivo sam imao, ali nema drva! U jedan put padne
mi na um, da imam u zubunu jednu šivaću iglu, pa je izvadim, te
iscijepam, pa navalim vatru i sit se ogrijem, pa legnem pored vatre
spavati. Pošto zaspim, a mojom nesrećom skoči varnica, te pregori dlaku,
a ja strmoglav na zemlju, te propadnem do pojasa. Obrnem se tamo, amo, ne
bili se kako izvadio, a kad vidim, da se neda, onda brže otrčim kući, te
donesem motiku, te se otkopam, pa odnesem vodicu. Kad dođem kući, a to
žeteoci žanju po polju. Prigrijala vrućina, voljani Bože! da pogore
žeteoci. Onda ja viknem: Kamo što ne dovedete ovđe onu našu kobilu, što
je dva dni duga, a do podne široka, a po leđima joj vrbe porasle; neka
načini lad po njivi. Brže bolje otrči moj otac, te dovede kobilu i žeteoci
lijepo stanu žeti po ladu. A ja uzmem džban, pa odem na vodu. Kad tamo, a
to se voda smrzla; onda ja skinem moju glavu, te njom probijem led, i
zavatim vode. Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: Kamo ti glava?
Ja se mašim rukom, a to nema glave; zaboravio je na vodi. Onda se brže
bolje vratim natrag; kad tamo, a to lisica došla, pa vadi mozak iz moje
glave, te jede; a ja polagano ajde, ajde, te se privučem blizu, pa
potegnem lisicu nogom u stražnjicu, a ona se uplaši, pa od straa pre.. e,
a ispr.. e tefter; kad ga ja otvorim, a to u njemu piše: meni pogača, a
ćosi g.. . o." Onda dijete ustane, pa uzme pogaču i otide kući, a ćoso
ostane gledajući za njim.
|
|