Napomena: U Beèu 1853., Vuk Stefanoviæ Karad¾iæ

Za ¹to u ljudi nije taban ravan?

Kad su ðavoli otpali od Boga i utekli na zemlju, onda su i sunce odnijeli sa sobom, pa ga ðavolski car nabio na koplje i nosio na ramenu. Kad veæ zemlja protu¾i Bogu da hoæe sva da izgori od sunca, onda Bog po¹lje svetog Aranðela, da gleda kako da uzme sunce od ðavola. Kad siðe sveti Aranðel na zemlju, a on se udru¾i s ðavolskim carem; ali se ðavolski car osjeti ¹ta on hoæe, pa se dobro uzme u pamet. Hodajuæi tako po zemlji njih dvojica zajedno doðu na more i stanu da se kupaju; a ðavo udari koplje sa suncem u zemlju. Po¹to se malo prokupaju, onda reèe sveti Aranðel: "De da ronimo, da gledamo koji mo¾e dublje." A ðavo mu odgovori: "Hajde de." Onda sveti Aranðel zaroni, i iznese u zubima pijeska morskoga. Sad treba i ðavo da zaroni, ali se boji da mu sveti Aranðel dotle ne odnese sunce. U tom mu padne na um, te pljune na zemlju, i od njegove pljuvanke postane svraka da mu èuva sunce dok on zaroni i iznese u zubima morskoga pijeska. Kako ðavo zaroni, a sveti Aranðel prekrsti rukom more, te na njemu postane led od devet ar¹ina debeo; pa onda spopadne sunce i pobjegne k Bogu, a svrake stane kreka. Kad ðavo èuje svraèij glas, onda veæ vidi ¹ta je, pa se br¾e bolje vrati natrag. Kad gore, ali se more zaledilo, ne mo¾e na polje! Onda se br¾e bolje vrati opet na dno mora, te uzme kamen i njim probije led, pa onda poteci za svetijem Aranðelom! Onaj bje¾i, a ovaj za njim! Taman kad sveti Aranðel koraèi jednom nogom k Bogu na nebo, onda ðavo stigne, te mu noktima iz tabana u druge noge i¹èupa veliki komad mesa. Kad sveti Aranðel doðe sa suncem onako ranjen pred Boga, onda zaplaèe: "©to æu, Bo¾e, ovako grdan?" A Bog mu reèe: "Æuti, ne boj se; ja æu narediti da svi ljudi imaju tako na tabanu kao malu dolinu." I tako Bog uredi, te u sviju ljudi postane na tabanima u obadvije noge kao mala dolina. I tako ostane i do danas.