Up First Prev Next Last
Naslov: Kopanje blaga
Napomena: U Beču 1853., Vuk Stefanović Karadžić
Nekakav čoek usni blago: dođe mu na san jedno dijete krilato i kao
snijeg bijelo, govoreći mu: "Hajde u ono najviše brdo što znaš, tu ćeš
naći veliki bor, i pod borom trorogi kam iz kojega pišti voda kao suza;
iskopaj ispod kamena toliko dubine koliko je on visok, pa će ti se
otvoriti obla jedna džara sa zlatnijem zaklopom puna aspri, digni zaklop
i onđe ostavi a aspre nosi, i nikomu se vješt ne čini da te ljuta guja ne
uvjede." Kad se čoek probudi obeseli se, digne se, obuče se i trkom put
onoga mjesta đe mu je rečeno, i kad ugleda oni bor i pod njim kam
suzoviti i trorogi, onako sam uloži kopati, i tek što je treći put
kljukom udrio u zemlju, začu ozdol jedan glas kao đetinjski: "Prođ' se, ko
si, te rabote danas!" Kad on ovo ču, od straha pade na zemlju i kao
zaklan zaspa. U ta mu isti čas dođe opet na san ono isto dijete govoreći
mu: "Ti si ustanuo, umio si se, obukao si se, krenuo si na put, i rabotu
si započeo, a prekrstio se nijesi; a moli Boga za što ga moliš: da ti
nije mene bilo, umio bi kazati šta bi ti se dogodilo; nego kad ustaneš,
prekrsti se kao što Bog zapovijeda; priđe no koju mu drago rabotu
započneš, vazda valja da se najpriđe prekrstiš." Kad se čoek probudi i
rastrijezni, kad li se ne nalazi na onome mjestu đe je bio od straha
panuo, nego u nekakvome bostanu punanu cvijeća, pa se prekrsti, uzme
svoju kljuku i motiku te opet na ono isto mjesto pođe đe mu je bilo
rečeno, i priđe nego počne rabotati prekrsti se prema suncu, koje u oni
trem izlažaše, u tri puta govoreći: "Sunce na istok a jaki Bog na
pomoć!" Te uloži da kopa zemlju, ali s nekim strahom da ne bi opet čuo
kakav glas ozdol. Kopajući i izgrćući zemlju, kad li zasja mu se nešto
kao da mu sve žrake sunčane u oči sinuše, kad li što je? zmaj spava na
onome blagu i pošto čoek viđe da od njega nikako ne mogaše blago da uzme,
u tri maha zakumi ga da se miče. Na to se zmaj probudi i reče mu: "Ja se
odolen ne mičem, jer niti je tvoje ni moje blago ovo, ma sa svijem
tijem, ako prebrojiš sve izvore koliko ih ima u ovoj planini i da mi
dođeš da kažeš, maknuću ti se s mjesta, a drukčije nikako." Kad ovo ču
oni čoek, zađe od izvora do izvora i počne ih brojiti redom po gori, ali
se pomete i nikako im broja ni kraja nije mogao naći. Onako trudan
sjedne ispod jednoga visokoga drveta, da takoga u svijetu nije, i začuje
navrh njega đe se dvojica u velike degaju, pa pogleda, kad li dolećeo
vilenik i vila, i vilenik hoćaše da mu vila nešto silom kaže, a vila
bojeći se zakle mu se govoreći: "Tako mi sedamdeset i sedam izvora što
je u ovoj planini, ne znam." Vila negđe poleće, a vilenik upazi ovoga
čoeka i reče mu da ide na ono blago i da ga nosi. On pođe kad li zmaja
ne nalazi, nego diže oni zaklop od zlata te na džari bješe, i poćera sve
blago što u njoj nađe, a zaklop od nje ostavi.
|
|