Up First Prev Next Last
Naslov: Djevojka brža od konja
Napomena: U Beču 1853., Vuk Stefanović Karadžić
Bila je nekaka đevojka koja nije rođena od oca i majke, nego je načinile
vile od snijega izvađena iz jame bezdanje prema suncu Ilijnskome, vjetar
je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvijećem
nakitila i naresila. Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ružice,
sjajnija od sunca, da se take na svijetu rađalo nije niti će se rađati.
Ona pusti glas po svijetu da će u taj i u taj dan na tome i na tome
mjestu biti trkija, pa koji je mladić na konju preteče da će biti njegova.
Ovo se u malo dana razglasi po svemu svijetu, te se prosaca skupi hiljade
na konjma da ne znaš koji je od kojega bolji. I sam carev sin dođe na
trkiju. Đevojka stane na biljegu i svi prosioci narede se na konjma a ona
između njih bez konja, nego na svojijem nogama, pa im onda reče: "Ja sam
onamo postavila zlatnu jabuku, koji najpriđe do nje dođe i uzme je, ja ću
biti njegova, a ako ja prva k njoj dođem i uzmem je priđe vas, znadite da
ćete vi svi mrtvi na ono mjesto ostati, nego pazite dobro što činite."
Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti
đevojku, pa rekoše između sebe: "Znamo odista da ne će ona ni jednome od
nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će Bog i sreća
danas pomoći." Te tako kad đevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u
jedan trem. Kad je bilo na po puta, bogme đevojka odvojila bješe, jer
pusti nekaka mala krila ispod pazuha. U to ukori jedan drugoga, te
priošinuše i obodoše konje, i pristigoše đevojku. Kad ona viđe, izvadi
jednu dlaku iz glave, te baci i oni isti čas uzraste strašna gora da ne
znadoše prosci đe će vi kuda će, no tamo amo te za njom, a ona opet
daleko im odvojila, a oni obodi konje i opet je stigoše. A kad đevojka
viđe zlu i goru, pusti jednu suzu, dok buknuše strašne rijeke, te se
za malo svi ne potopiše, za đevojkom niko više ne pristajaše do samoga
careva sina, te on plij na konju te za njom, ali pošto viđe da mu je
đevojka odmakla, zakle je tri puta imenom Božjim da stane i ona stade na
onome mjestu na kojemu se nađe; onda je on uhvati, te za se na konja
vrže, i prepliva na suho, pa se uputi jednom planinom doma, ali kad dođe
u najvisočiju planinu, obazre se, kad li mu đevojke nema.
|
|