Up First Prev Next Last
Naslov: Car Dukljan
Napomena: U Beču 1853., Vuk Stefanović Karadžić
Car Dukljan
Bio je jedan car te se zvao car Dukljan. Jedan dan loveći on po dubokijem
alugama i gustijem grmenima ugleda jedno jezero te se šumke primakne k
njemu eda bi što ulovio. Nadnesavši se malo nad jezero ugleda krilata
konja i na njemu krilata čoeka zlatnijeh kosa dugijeh do peta đe iz jezera
izlazi. Kad ih car viđe, potaja se i stade virke da gleda đe će šta li
će ovi čoek. Kad tek što na suho izide, side s konja i dohvati nekaku
sviralu dugu prevjenu i šarenu kao najveća zmija i poče u nju svirjeti da
se od mila Boga ne mogaše slušati, i na ovi glas poče se sve kamenje i
drveće šikati. Car se uplaši pa zapne strijelu na ovoga čoeka i ljuto ga
obrani kroz obadva krila. Čoek padne s konja i vrisne od muke i žalosti
da se do neba mogaše čuti, i zaviče: "Moli Boga, čoeče, te si ti mene
viđeo priđe nego ja tebe." Pošto car viđe đe obrani čoeka, pritrči k
njemu s golom sabljom, a on fuk te u jezero onako ranjen; onda car uhvati
onoga konja, uzjaše ga te s njim bježi doma. Ali teke što ga bješe
uzjahao, iznikoše i kralju krila, a kralj se prepade te siđe s njega i
uhvativši ga za fuzdu povede ga, i malo idući nestade mu krila te tako
doma dođe. Došavši doma kaže sve što se zbilo, i konja uvedu u konjušnicu
među ostale konje. Carev sin čujući za to jezero krene jedno jutro
kridimice od oca, te po kazivanju očinu nabasa na jezero, ali ne dođe
šumke nego sa zapetom strijelom, ali priđe nego dođe do jezera upazi
izvan jezera jednu ženu sredoviječnu đe raspletenijeh kosa plače i njega
gleda, te on na onome mjestu pade u nesvijest kao mrtav. U koji čas on
tu zakovrnu, u ta čas oni krilati konj počne u carevoj konjušnici vrištati
i krilima udarati da se od velike uke i treske i sav carev dvor zatrese.
Car skoči da vidi šta mu je, dok konj reče caru: "Ako želiš sina svoga
živa vidjeti, vrći me na mjesto oklen si me doveo." Car se prepane te
onako na konja gola uzjaše, kad se konj polja dohvati, preleće kao munja do
jezera. Kad tamo, vidi car sina mrtva prostrta i nad njim onu ženu đe
plače i đe mu oči vadi jednom dlakom iz glave. Cara stade lelek za sinom
a konja vriska za onom ženom, dok zavika konj: "Sada mijenjajmo sina za
sina, a otac da mu je prost." Onda ona žena povrati oči carevu sinu i
zadune ga, i kad oživlje, dade ga caru a on njojzi konja.
(Daklem se misli da je konj bio sin one žene, a onaj čovjek što ga je
car ranio njegov otac.)
|
|