Napomena: U Beèu 1853., Vuk Stefanoviæ Karad¾iæ

Poðe nekakav car sa svojom ¾enom i sa kæeri da se ¹eta po moru na laði. Kad malo odmaknu od brijega onda dune vjetar pa ga baci èak u nekakvu zemlju ðe se o njegovu carstvu ni¹ta i ne èuje (kao ni on o ovome ¹to do sad ni¹ta nije èuo ni znao). Kad iziðu na suho, on nije smio ni kazati da je car, a novaca nijesu imali sa sobom ni¹ta, a ne znajuæi nikaka zanata, nijesu se mogli drukèije hraniti nego se on najmi da èuva seoska goveda. Po¹to tu pre¾ive tako nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kæer, koja je bila vrlo lijepa i veæ dorasla do udaje, pa ka¾e svom ocu i majci da se drugom nikakom ðevojkom ne æe o¾eniti do kæeri govedara iz toga i iz toga sela! Otac i mati i drugi dvorani stanu ga odvraæati da se proðe te sramote: kako bi on carski sin uzeo govedarsku kæer kod tolikijeh drugijeh carskijeh i kraljevskijeh kæeri! Ali sve za ludu; on ka¾e: "Ja nju, ja nijednu!" Kad veæ vide da drukèije ne mo¾e biti, onda car po¹lje jednoga svog vezira da javi govedaru da æe car da mu uzme kæer za sina. Kad vezir otide i javi to govedaru, a govedar ga zapita: "Kakav zanat zna carev sin?" Vezir se upropasti: "Bog s tobom, èoeèe! kako æe carev sin znati zanat? ©to æe zanat carevu sinu? Zanate ljudi uèe da se hrane njima, a carev sin ima zemlju i gradove." Govedar ka¾e opet: "E, ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam svoje kæeri." Vezir se vrati, te ka¾e caru ¹ta govori govedar. Sad postane èudo jo¹ veæe. Oni su mislili da æe to za govedara biti najveæa sreæa i dika ¹to mu carski sin uzima kæer, a on pita kakav zanat zna carev sin! Car po¹lje drugoga vezira, ali govedar ka¾e jedno te jedno: "Dok carev sin" veli "ne nauèi kakav goð zanat, i ne donese mi svoju rukotvorinu, dotle nema ni¹ta od prijateljstva!" Kad se i ovaj vezir vrati te ka¾e da govedar ne da ðevojke dok carev sin ne nauèi kakav goð zanat (samo nek je zanat), onda carev sin zaðe po èar¹iji da gleda kakav je zanat najlak¹e nauèiti. Hodajuæi od duæana do duæana i gledajuæi kako razlièni majstori rade, doðe na duæan ðe se pletu rogo¾ine, i to mu se uèini najlak¹i zanat, pa ga poène uèiti i nauèi za nekoliko dana, pa onda oplete sam jednu rogo¾inu, te je odnesu govedaru, i ka¾u mu da je carev sin nauèio zanat, i da je to njegova rukotvorina. Govedar uzme rogo¾inu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: "Koliko to vrijedi?" A oni mi ka¾u: "Èetiri pare." "E!" veli "dobro! èetiri pare danas, èetiri sjutra, to je osam, a èetiri prekosjutra, to je dvanaest i t. d. Da sam ja taj zanat znao, ne bih danas èuvao seoskijeh goveda." Pa im onda ka¾e ko je on i kako je tu do¹ao; a ovi se onda obraduju jo¹ veæma ¹to uzimaju ðevojku od cara, a ne od govedara, i s najveæijem veseljem vjenèaju momka i ðevojku i provedu svadbu; pa onda dadu ovome caru laðe i vojsku, te otide preko mora i naðe svoju zemlju.