Up First Prev Next Last
Naslov: Baš Čelik (I)
Napomena: U Beču 1870., Vuk Stefanović Karadžić
Bijaše jedan car, i imađaše tri sina i tri ćerke. Kad ga već starost
obuzme, dođe vrijeme da umre. Na smrti dozove sinove i šćeri svoje, pa
sinovima preporuči da svoje sestre dadu za onoga koji prvi dođe i
zaprosi ih. "Podajte" reče "tako ne bili prokleti." Potom car umre.
Poslije njegove smrti stane zeman po zemanu, dok na jednu noć stane neko
na vratima lupati, zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska, pjevanje,
sijevanje, bi rekao sama vatra oko dvora sipa. U dvoru se poplašiše i
stanu od straha drktati. Na jedan put neko progovori "otvorite,
carevići, vrata". Na to veli najstariji sin carev: "Ne otvarajte!"
Srednji reče: "Ne otvarajte nipošto." Ali najmlađi reče: "Ja ću da
otvorim vrata" pa skoči i vrata otvori. Kako vrata otvori, nešto uđe u
dvor od čega nijesu mogli viđeti drugo ništa osim vatre da sipa, pa
progovara: "Ja sam došao da vam prosim sestru najstariju, i to sad ovaj
čas da je vodim, jer ja ne čekam, niti ću više doći da je prosim, pa mi
sad odgovor dajte, ili je date ili ne date, hoću da znam." Veli
najstariji brat: "Ja je ne dam. Kako ću je dati, kad ne znam šta si i od
kuda si noćas došao, hoćeš odmah da je vodiš, pa ne znam ni đe bi išao
sestri u pohode." Srednji veli: "Ja ne dam sestre noćas da se vodi." Ali
najmlađi veli: "Ja je dam, ako je vi ne date; zar ne znate što je naš
otac kazao?" pa sestru uvati za ruku i dajući je reče: "Neka ti je
sretna i čestita!" Kad im sestra preko praga pređe, svi u dvoru padnu po
zemlji od straha, seva, grmi, tutnji, puca, vas se dvor stane ljuljati, no
to prođe, i sjutra osvane dan. Kako svane, oni odmah stanu gledati, da
l' ima kakoga god traga, kud je ona sila išla od dvora carskog, ali se
ništa znati ne more; nigdje nikakoga traga ni glasa. Druge noći u isto
vrijeme stane opet onaka sila, huka i piska oko dvora carskog, i neko
počne na vratima govoriti: "Otvor', carevići, vrata." Oni se prepanu i
otvore vrata i neke sile strahovite počnu govoriti: "Dajte đevojku
srednju sestru, mi smo došli da je prosimo." Veli najstariji brat: "Ja je
ne dam." Srednji veli: "Ja ne dam sestre naše." Ali najmlađi veli: "Ja je
dam; zar ne znate više što je otac naš rekao?" pa uzme sestru za ruku i
dajući je reče: "Na, neka vam je sretna i čestita!" I ona sila s
đevojkom otide. Sjutra dan kako svane, otidu braća oko dvora i dalje, pa
traže traga da l' se štogođ znati može, kud je ona sila otišla, ali
ništa na ovom svijetu nije se moglo doznati kao da nije ni dolazila.
Treće noći u ono isto doba opet se zatrese iz temelja dvor od velike sile
i tutnjave, i neki glas poviče: "Otvori vrata!" Carevi sinovi skoče i
otvore vrata, uđe neka sila pa poviče: "Dođosmo da prosimo vašu najmlađu
sestru." Stariji i srednji brat poviču: "Ne damo je ove treće ponoći,
zaista moramo bar za ovu najmlađu sestru znati, kud je dajemo i za koga
je dajemo, da je moremo pohoditi kao sestru svoju." Na to reče brat
najmlađi: "Ja je dajem, ako je vi ne date; zar ste zaboravili šta je
otac na smrti nama preporučio, to nije davno bilo." Pa đevojku za ruku,
govoreći: "Na, vodi je, pa neka ti je sretna i vesela!" a ona sila onog
časa otide s velikom hukom. Kad sjutra dan svane, braća se vrlo zabrinu
što se učini s njihovijem sestrama. Pošto prođe dosta vremena, stanu se
braća jedan put među sobom razgovarati: "Mili Bože, da čuda velikoga?
šta se učini s našijem sestrama kad ne znadosmo ni traga ni glasa, kud
odoše i za koga se udadoše. Najposlije jedan drugome reče: "Da idemo
sestre naše potražiti." I odmah stanu se opremati sva tri brata, uzmu
novaca za puta, pa pođu tražiti sestre svoje. Tako putujući zaiđu u
jednu planinu i cijeli dan putovaše. Kad se mrak uvati, oni se dogovore
da im treba vodu imati đe budu zakonačili, pa to i učine; dođu jednom
jezeru pa tu konak učine i sedu večerati. Kad počnu lijegati da spavaju,
onda reče najstariji brat: "Vi spavajte, a ja ću stražu čuvati." Tako
oni dva mlađi brata zaspe a najstariji ostane stražu čuvati. Kad bude
neko doba noći, zaljulja se jezero, on se jako prepane, kad vidi da nešto
od sredine ide upravo njemu: to je bila aždaha strahovita sa dvije uši,
pa juriš na njeg učini, no on potegne nož i udari je i glavu joj
odsiječe, pa uši obadvije odsiječe i k sebi ih u džep ostavi, trupinu i
glavu baci u vodu natrag. U tom svane; ali braća jošte spavaju, ništa
nijesu znali šta je najstariji brat učinio. On ih probudi a ne kaže im
ništa, otale se podignu i stanu putovati dalje. Kad se mrak počne
približavati, stanu oni jednako govoriti da treba đegođ blizu vode
zanoćiti, i sami se uplaše, jer su zaišli u neke opake planine; dođu
jednome malom jezeru, tu reku noćiti; nalože vatru i što su imali
večeraju, potom počnu da legnu spavati. Tada veli onaj srednji brat: "Vi
spavajte, ja ću noćas čuvati stražu." Oni dva zaspe a on ostane da čuva
stražu. Ujedanput brčak udari iz jezera, kad imaš šta i viđeti! aždaha
sa dvije glave, pa juriš, da ih sva tri proždere; ali on skoči i povadi
nož, dočeka aždahu i odsiječe joj glave obadvije; potom odsiječe uši i
sebi ih u džep ostavi, a ostalo baci u jezero. No braća za to ništa ne
znaju, jer oba spavaše do bijele zore. Kad se svane, onda srednji brat
poviče: "Ustajte, braćo! svanulo se" a oni odmah skoče, opreme se i pođu
dalje putovati, ama nijesu znali ni đe su ni u kojoj zemlji. Velik strah
ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu Bogu
moliti da bi se pusta sela, varoši oli ma koga viđeti moglo, jer već
treći dan vrljaše po istoj pustinji i nigdje kraja ni konca viđeti ne
mogoše. Najposlije dođu porano opet kod jednog velikog jezera, i
dogovore se da dalje ne putuju, nego tu kod jezera da prenoće, "jer" vele
"može biti, ako dalje odemo, da vode ne nađemo đe bi mogli zanoćiti" pa
tako tu i ostanu. Nalože vatru veliku, večeraju i spreme se da legnu
spavati. Onda najmlađi brat reče: "Spavajte vas dvoje, noćas ću ja
stražu čuvati", te takoj ono dvojica legnu i zaspe, a najmlađi najbolje
gledaše oko sebe i često na jezero oči obraćaše: prođe neko doba noći,
dok se sve jezero stade ljuljati, pljusak od jezera udari po vatri i zagasi
je polovinu, on potegne sablju pa stane do same vatre, al' eto se pomoli
aždaha sa tri glave, pa na braću juriši, da ih sva tri proždere. No
najmlađi brat bude junačka srca, ne budi braću svoju, nego srete aždahu
pa je udari triput i sve tri joj glave odsiječe, potom odmah uši
odsiječe i ostavi ih sebi u džep, a trupinu baci u jezero. Dok je on to
činio, vatra se od onog velikog pljuska ugasila sa svijem.
|
|