Napomena: U Beèu 1821., Vuk Stefanoviæ Karad¾iæ

Poðe nekakav car sa svojom ¾enom i sa kæeri da se ¹eta po moru na laði. Kad malo odmaknu od brijega, onda dune vjetar, pa ga baci èak u nekakvu zemlju, ðe se o njegovu carstvu ni¹ta i ne èuje (kao ni on o ovome ¹to do sad ni¹ta nije èuo ni znao). Kad iziðu na suvo, on nije smijo ni kazati da je car, a novaca nijesu imali sa sobom ni¹ta, a ne znajuæi nikaka zanata, nijesu se mogli drukèije raniti, nego se on najmi, da èuva seoska goveda. Po¹to tu pre¾ive tako nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kæer, koja je bila vrlo lijepa i veæ dorasla do udaje, pa ka¾e svom ocu i majci, da se drugom nikakom ðevojkom ne æe o¾eniti, do kæeri govedara iz toga i iz toga sela! Otac i mati, i drugi dvorani stanu ga odvraæati, da se proðe te sramote; kako bi on, carski sin, uzeo govedarsku kæer, kod toliki drugi carski i kraljevski kæeri itd. Ali sve zaludu! on ka¾e: "Ja nju, ja ni jednu? Kad veæ vide, da drukèije ne mo¾e biti, onda car po¹lje jednoga svog vezira, da javi govedaru, da æe car da mu uzme kæer za sina. Kad vezir otide i javi to govedaru, a govedar ga zapita: "Kakav zanat zna carev sin?" Vezir se upropasti: "Bog s tobom, èoveèe! Kako æe carev sin znati zanat? ©to æe zanat carevu sinu? Zanate ljudi uèe da se rane njima, a carev sin ima zemlju i gradove " Govedar ka¾e opet: "E! ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam moje kæeri." Vezir se vrati, te ka¾e caru, ¹ta govori govedar. Sad postane èudo jo¹ veæe. Oni su mislili, da æe to za govedara biti najveæa milost i èest, ¹to mu carski sin uzima kæer; a on pita kakav zanat zna carev sin! Car po¹lje drugoga vezira; ali govedar ka¾e jedno te jedno: "Dok carev sin (veli) ne nauèi kakav goð zanat, i ne donese mi svoju rukotvorinu, dotle nema ni¹ta od prijateljstva!" Kad se i ovaj vezir vrati, te ka¾e, da govedar neda ðevojke, dok carev sin ne nauèi zanat kakav goð (samo nek je zanat); onda carev sin zaðe po èar¹iji, da gleda kakav je zanat najlak¹e nauèiti Odajuæi od duæana do duæana, i gledajuæi kako razlièni majstori rade, doðe na duæan, ðe se pletu rogo¾ine, i to mu se uèini najlak¹i zanat; pa ga poène uèiti, i nauèi za nekoliko dana; pa onda oplete sam jednu rogo¾inu, te je odnesu govedaru, i ka¾u mu, da je carev sin nauèio zanat, i da je to njegova rukotvorina. Govedar uzme rogo¾inu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: "Koliko to vrijedi?" A oni mu ka¾u: "Èetiri pare.'"

"E! (veli) dobro! èetiri pare danas, èetiri sjutra, to je osam, a èetiri preko sjutra, to je dvanaest itd. Da sam ja taj zanat znao, ne bi danas èuvao seoski goveda." Pa im onda ka¾e, ko je on, i kako je tu do¹ao; a ovi se onda obraduju jo¹ veæma (¹to uzimaju ðevojku od cara, a ne od govedara), i s najveæim veseljem vjenèaju momka i ðevojku i provedu svadbu; pa onda dadu ovome caru laðe i vojsku, te otide preko mora i naðe svoju zemlju.