Up First Prev Next Last
Naslov: Car htio kćer da uzme
Napomena: U Beču 1870., Vuk Stefanović Karadžić
Bio jedan car i carica. Ova carica imaše zvezdu na čelu pa rodi i kćer
sa zvezdom na čelu. Kad kći bude na udaju, umre carica i na smrti zakune
cara, kad se stane ženiti da ne uzme druge već koja ima zvezdu na čelu
Kad pođe car da se ženi, raspiše po svemu svetu, ima li gde devojka ili
udovica sa zvezdom na čelu. Kad mu od sviju strana otpišu da nema take
ni devojke ni udovice, on onda šta će, već da uzme svoju kćer, pa sazove
sve ministre da mu kažu može li to biti; ministri kažu da može, a on
onda otide svojoj kćeri, i reče joj: "Ćerko! Nije drukčije, valja za mene
da pođeš, mati je tako zaklela, a druge u svetu nema sa zvezdom na
čelu." Ona stane plakati i moliti se: "Jaoj tata, kako bih ja za oca
pošla!" A car je onda izvede na sud pred ministre, i oni još jednom reku
da može otac uzeti kćer svoju. Onda ona otide jednoj babi i potuži joj
se, a baba joj reče da ište da joj otac načini od svile haljine da mogu
stati u orahovu ljusku, pa će onda poći za njega. Ona to kaže ocu, ali šta
car ne bi mogao učiniti? načini on njoj onake haljine, a ona opet otide
babi: "Što ću, baba načinio." A baba joj reče: "Sad išti od srebra
haljine, pa da stanu u orahovu ljusku. To valja da ne će moći načiniti.
Otide ona opet ocu i kaže mu da joj načini od srebra haljine pa da stanu
u orahovu ljusku. Ali car načini i to. Opet ona otide babi, a baba joj
kaže da ište od zlata haljine, pa da stanu u orahovu ljusku. Kad joj otac
načini i take haljine, ona dođe babi plačući: "Jao, baba, šta ću načinio
i od zlata haljine." A baba joj reče: "Sad ti neznam drugo, već išti od
same mišje kože, to baš neće moći načiniti. Kad ona i to od oca zaište,
on odma izda zapovest da svaki čovek donese po toliko i toliko koža od
miševa, i tako za nekolika dana dobije kći careva haljine od same mišje
kože. Pa odmah car skupi svatove da se sutradan venča sa svojom kćeri.
Ali nju baba nauči šta će raditi, te u veče uoči svadbe zaište kadu vode
i dve bele patke, "da se" veli "okupam, tako valja." Car zapovedi te joj
se odnese u sobu kada vode i dve bele patke, a ona zaključa vrata, i
pusti patke u kadu, pa obuče one haljine od mišje kože, a od svile, od
srebra i od zlata u orahovim ljuskama metne u nedra pa kroz pendžer
pobegne. Videći car gde je nema zadugo da dođe međ goste, pošlje jednoga
slugu da sluša na vratima, kupa li se još. Sluga otide i stane slušati,
pa kad čuje gde se patke lepršaju po vodi, on pomisli da je ona, pak se
vrati i kaže caru da se još kupa. Kad bi ujutru, već svi gotovi da idu
na venčanje, a nje još nema, onda car naredi te obiju vrata, kad tamo vidi
kako ga je prevarila, te odmah pošlje poteru za njom, i ona je tražila i
tražila, i ne našavši je vrati se, i car najposle mišljaše da su je gde
rastrgli zverovi. Ali ona idući za dugo dođe u drugo carstvo u jednu
šumu; ne znajući ni šta će ni kako će, zavuče se u jedno šuplje drvo. U
to doba carev sin lovio u šumi, pa nekako psi naiđu na ono drvo, i stanu
lajati, onda lovci potrči onamo misleći da je kaka zver u drvetu, a vide
devojku u onoj mišjoj haljini, pođu da pucaju na nju, ali carski sin ne
dade: "Nemojte" reče, "već da je vodimo dvoru, da imamo što niko nema."
Kad je izvedu iz drveta na polje, zapitaju je: "Ko si?" A ona odgovori:
"Ne znam." A oni je opet zapitaju: "Jesi li životinja ili si čovečje
stvorenje, ili si avetinja?" Ona opet: "Ne znam." "Znaš, ne znaš', reče
carski sin, "ti moraš s nama." Kad je odvedu dvoru carskome, odrede je
da čuva guske, i sluge je prozovu pepeljugom. Kad prođe neko vreme,
carski sin učini veliku čast i sazove mnogo gospode i gospođa i
gospodskih devojaka i svoje i iz tuđih carevina. Onda ona u svojoj
sobici svuče haljine od mišje kože, pa obuče one od svile, pa otide među
gospodu. Svi se začude njezinoj lepoti a osobito zvezdi na čelu. Carski
sin uzme je, te igraše s njom, pa je zapita od kuda je, a ona odgovori:
"Iz Čizme grada." Po tom se ukrade i otide u svoju sobu, svuče svilene
haljine, pak obuče opet one od mišje kože, a gospoda kad opaziše da je
nema, stadoše pitati: "Kud je ta lepota?" a najviše carev sin. Kad se
sva gospoda raziđu, raspiše! carski sin po svemu svetu za Čizmu grad da
mu jave gde je. Ali sa sviju strana otpišu da toga grada nema. Po tom on
načini opet čast, ne bi li i ona došla. A ona ondar kad se veselje počne,
obuče srebrne haljine, pa otide među gospodu. Kako ona tamo, svi polete
pred nju, a carski sin uzme je za ruku, pa joj stane govoriti: "Gde ste
za Boga? ja poludih za vama, a Čizme grada nigde nema." "Gospodine!"
odgovori ona, "sad ću vam pravo kazati; ja sam iz Legen grada." Pošto
carev sin malo poigra s njome, opet se ona nekako ukrade, pa otišavši u
svoju sobu svuče srebrne haljine, a obuče one od mišje kože. Po tom carev
sin raspiše za Legen grad gde je, i od svuda otpišu, da toga grada nema.
Onda on i treći put da čast, i ona u zlatnim haljinama dođe. Carev sin
obraduje se i stane je moliti, da mu kaže pravo od kuda je, jer, veli,
da ni Legen grada nije mogao nigde naći. "E sad ću vam" reče ona "pravo
kazati: ja sam iz Sablje grada." Pošto carev sin poigra s njom, skine
prsten s ruke i da joj a ona se po tom opet nekako ukrade. Onda carev
sin raspiše za Sablju grad, oni mu opet otpišu, da toga grada nema. Onda
se on razboli, i bolujući dugo vremena, padne mu na um na mleko, pa da
se udrobi hleba. Odmah kažu kuvaru, da izvadi mleka, a ona devojka u
mišjoj koži stane ga moliti da ona udrobi. "Idi bez traga!" prodere se
on na nju, "da upadne kakva dlaka s tebe, pa da platim glavom." "Ne će,
kuvare," reče mu ona, "ja sam noćas snila da će odmah ozdraviti, ako iz
moje ruke što izjede." Na to joj kuvar dopusti, a ona drobeći u mleko
spusti onaj prsten u njega. Kad caru odnesu mleko, i on ga promeša
kašikom, nađe prsten, te đipi odmah i poviče: "Dajte ovamo kuvara!"
Kuvar se siromah prepadne, da nije od pepeljuge dlaka upala, pa kao mrtav
dođe pred carskoga sina. "Ko je drobio u ovo mleko"" zapita ga carski
sin, a kuvar drkćući odgovori: "Ja sam, gospodine." "Nisi ti, već kazuj
ko je, ili ćeš poginuti." Onda kuvar stane plakati i kazivati, kako ga
je pepeljuga prevarila, da je snila, da će gospodar ozdraviti, ako što
izjede iz njene ruke. Kad carski sin čuje za pepeljugu, đipi pa otrči k
njojzi, razdere na njoj mišje haljine i natera je da obuče one zlatne, pa
je odvede ocu i materi, te se lepo venča s njome. Kad se venčaju,
pripovedi ona njima sve, kako je i za što je od oca pobegla, i kad prođe
godina dana, rodi ona kćer i sina zajedno, kćer sa zvezdom na čelu kao i
u nje. Kad deca malo odjačaju, sedne ona s mužem i s decom na intov, pa
ode svome ocu. Kad dođe, a otac baš njojzi za dušu daje, pa kad je vidi,
Bože! te radosti i toga veselja, što je činio. A onu babu što je nju
učila, što je ona i njen muž obdari, to otac trojinom a one ministre, što
su kazali da može otac kćer uzeti, sve pogubi.
|
|