Up First Prev Next Last
Naslov: Moj je prednjak
Napomena: U Beču 1870., Vuk Stefanović Karadžić
Bio jedan čovek pa imao ženu koja je htela svakad da je njena reč
starija, a siromah muž morao joj davati za pravo. Jedan put kad su
sedili pred kućom, proleti onuda veliko jato ždralova, a jedan ždral
pred svima izmakao pozdravo. Gledajući žena ždralove reče mužu: "Vida,
čoveče, kako onaj ždral napred leti, ono je baš moj!" "Nije, ženo",
rekne čovek, "ono je prednjak i starešina onih drugih ždralova, a ja sam
tvoj starešina, daklen je moj prednjak." "Nije tvoj, nego moj", odgovori
žena, i tako nije tvoj nego moj, oni se posvađaju, te najposlije žena
rekne čoveku: "Čoveče, ako ne će biti moj prednjak, ja ću umreti." "Pa
umri", odgovori joj čovek, "jedan put nek je i moja starija." Žena legne
pak se načini da je umrla. Ležeći tako celu noć, kad bude u jutru, rekne
joj muž: "Ustaj, ili ću sad ići da zovem žene da te okupaju i nameste."
"A jeli moj prednjak?" progovori ona, a on joj odgovori: "Nije." A ona
reče: "Kad nije, neka me kupaju." Po tom otide muž i dozove žene, te je
okupaju i nameste. Onda čovek kao naričući oko nje prišapće joj: "Ustaj,
ili idem da te oglase." "A jeli moj prednjak?" zapita ga ona, a kad joj
on opet odgovori da nije, ona mu reče: "Kad nije, neka me glase." Kad
već dođe vreme da se sahranjuje, opet joj muž prišapće: "Ustaj, sad će
doći pop i đaci da te prate u groblje." "A jeli moj prednjak?" Zapita
žena, a kad joj on opet odgovori da nije, ona reče: "Kad nije, neka me
prate." U tome dođe i pop i đaci i svet se iskupi, te je iznesu na
avliju te sveštenik očita poslednju molitvu, a čovek kao plačući nad njom
prišapće joj: "Ustaj, nesrećnico! zar ne vidaš da te hoće u raku da te
nose?" "A jeli moj prednjak?" upita ona, a kad joj on opet reče da nije,
ona odgovori: "E kad nije, neka me u raku nose." Po tom odnesu je u
groblje, i kad je spuste u raku, sveštenik po običaju baci na nju zemlje pa
ode prvi. Onda muž rekne svetu: "Idite, braćo, polagano kući mojoj, eto
odmah i mene, samo hoću da je ja sam zemljom pokrijem tako sam joj se
zaverio." Onda svet ko ode ko ne ode, a muž se spusti u raku, pa vikne
ženi kroz zaklopac: "Ustaj, prokletnico! Eto hoće zemljom da te
zatrpaju." "A jeli moj prednjak?" Zapita ona opet, a kad joj muž odgovori
da nije, ona mu reče: "Kad nije, čoveče, a ti idi kući, podaj svetu neka
jede i pije za moju dušu, a mene neka zatrpaju." Kad muž vidi da ništa
ne pomaže, on digne zaklopac i reče: "Ustaj! tvoj je prednjak, neka te
đavo nosi!" Onda žena đipi onako s pokrovom, pa stade trčati za svetom i
vikati: "Stante, narode, moj je prednjak! moj je prednjak!" A svet kad
vidi, pomisli da se povampirila, pa beži! a kad ču pop gde ona viče:
"Moj je prednjak!" pomisli da ona misli njega, pa beži koliko igda može, a
žena sve pretrčala pa juri za njim vičući: "Stani, popo, moj je prednjak!"
A kad pop vidi da će ga stići, padne od straha (?) a ona prođe vičući:
"Moj je prednjak!" i tako otide kući.
|
|