Ivo Andri'c: ZNAKOVI PORED PUTA
,,Svaki ti je vrag u moje libro zapisan''
Jovo Markov D"zinovi'c
nekad zaposlen kao radnik
na gradnji Sueckog kanala
1. NEMIRI OD VIJEKA
-*-
Ima narodnih pri"ca koje su toliko op"ste"cove"canske da zaboravimo
kad i gde smo ih "culi ili "citali, pa "zive u nama kao uspomena na
na"s li"cni do"zivljaj. Takva je i pri"ca o mladi'cu koji je,
lutaju'ci svetom i tra"ze'ci sre'cu, za"sao na opasan put za koji nije
znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladi'c je u debla drvet^a
pored puta zasecao sikiricom znake koji 'ce mu docnije pokazati put za
povratak.
Taj mladi'c je oli"cenje op"ste i ve"cne ljudske sudbine: s jedne
strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da
se "covek ne izgubi i snadje, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje
ostavljamo iza sebe ne'ce izbe'ci sudbinu svega "sto je ljudsko:
prolaznost i zaborav. Mo"zda 'ce ostati uop"ste nezapa"zeni? Mo"zda ih
niko ne'ce razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao "sto je prirodno i
potrebno da se mi ljudi jedan drugom saop"stavamo i otkrivamo. Ako nas
ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i isku"senja, oni nam
mogu olak"sati lutanja i isku"senja i pomo'ci nam bar time "sto 'ce
nas uveriti da ni u "cemu "sto nam se de"sava nismo sami, ni prvi ni
jedini.
-*-
Takav je "zivot da "covek "cesto mora da se stidi onoga "sto je
najlep"se u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji
su mu najbli"zi.
-*-
Ono "sto je najlep"se na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve
lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna na"sa mana ne
dolazi do izraza. Mnogo "sta "sto je zlo u nama i"s"cezava a ono "sto
je dobro ustostru"ci se.
-*-
Video sam otkopane grobove iz petog veka pre Hrista. U njima su bili
jo"s uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslu'civale se osnovne
linije ljudskog lika.
U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad neuspelim delom ili
nedovr"senim poslom. "Covek treba da nestane bez traga.
-*-
Ima "zena koje su neugledne i opore na o"ci, kao seoski hlebac, ali
kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti
spolja"snjo"s'cu nego gleda i ose'ca dublje i stvarnije.
-*-
"Cini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio "ziveti,
oprostili bi mi lak"se sve zlo "sto sam po"cinio i sve dobro "sto sam
propustio da u"cinim, i jo"s bi im ostalo malo ose'canja da me
po"zale.
-*-
Poznavao sam jednog "coveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne
razume uspevao da nadje poneku zlu re"c.
-*-
U strogosti koju pokazuju nekada"snji razvratnici prema mlade"zi, ima
ne"ceg naro"cito ru"znog. Oni ka"znjavaju mlade"z i za svoje biv"se
prestupe; mo"zda se "cak i svete za svoju sada"snju nemo'c.
-*-
Bojati se ljudi, zna"ci "ciniti krivo Bogu. Strah od ljudi mo"zda i
poti"ce otud "sto smo se nekad ogre"sili o bo"ziji princip. "Covek u
kome ima "ziva du"sa ne bi, logi"cki, trebalo da se boji ljudi ni
i"cega ljudskog.
-*-
U no'ci ima uvek straha, kao vlage, nekad vi"se nekad manje. Njegov
uticaj na nas sasvim je nejednak. Ponekad imamo snage da mu se potpuno
otmemo, ponekad nas samo trenutno prodje, ako jeza, a ponekad mu
otvorimo sami du"su i pu"stamo ga da gazi i hara kako ho'ce.
-*-
Dok je "covek plen svojih strasti, rob "cula i igra"cka ma"ste, dotle
su i svaka tajna muka i gor"cina razumljive i lak"se, jer zaslu"zene,
kao prirodno nali"cje nedostojna "zivota. Ali kad se i docnije, kao
gospodar svoje sebi"cnosti, sav predan radu, "zive'ci za druge, uvidi
da je ta ista gor"cina na kraju svakog puta, onda zaista "covek ne zna
"sta da misli i nema "cemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada,
ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao --
da 'cemo se _probuditi_, jecaju'ci.
-*-
Sa"cuvaj nas, Bo"ze, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono "sto je
predmet na"sih "zelja, jer telo na"se "zeli svoju sopstvenu smrt.
-*-
Ponekad "covek pre"zivljuje takve stvari, da sama "cinjenica da ih je
pre"ziveo zna"ci ne samo pobedu i izbavljenje nego i "cudo; jedno
ponovno, radosno rodjenje po naro"citoj milosti vi"sih sila.
-*-
Kod unutarnjih borba koje "covek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim
silama u sebi, va"zi vi"se nego igde pravilo: ne predaj se nikad! --
Ni predaje, ni ustupanja! A pre svega, "sto ka"zu u Bosni: ne ve"zi
tugu za srce!
Biti uvredjen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi, a biti u bedi
manje je nego biti bolestan, biti bolestan jo"s nije: umreti. Ali i
kad je "covek uvredjen nepravdom, te"sko bolestan, pa i na samrti, ne
treba, tek tada ne treba da ,,da pusti rdji na se''. Tada treba
napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodu"snost. Izdr"zati
trenutak, a ve'c idu'ceg "casa "covek je ili na putu da prezdravi ili
mrtav. A smrt je najve'ci i najsigurniji osvetnik.
-*-
Bo"zija pravda se retko javlja. I to je sre'ca za ovaj svet, jer ona
dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu "zrtvu i
sve "zivo "sto se slu"cajno na"slo u njihovoj blizini. Ostvarenje
apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti od\jednom, potpuno i
posvuda"snje. Onda bi se pod silnim, ravnomernim i istovremenim
pritiskom sve "cestice dr"zale u ravnote"zi. Ovako, javljaju'ci se
retko, mestimi"cno i na mahove, ona je isto "sto i orkan, kataklizma i
tragedija.
-*-
U ovom dru"stvu pod\jednako patimo svi, i "zene i mu"skarci, samo u
uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog "zena, to je
gotovo redovno zbog toga "sto "zene nisu onakve kakve bismo mi "zeleli
da su. Kad "zene pate zbog nas, to je uvek stoga "sto smo ovakvi kakvi
jesmo. Ali, "sto je glavno, patimo svi i mu"cimo se "cesto, dugo,
svirepo i besmisleno.
-*-
Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokre'cu "zivot
napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota
odr"zavaju i "cine mogu'cnim i podno"sljivim.
-*-
Zavist ljudi, to je gnev bogova.
-*-
Gledaju'ci jedno ljudsko naselje na nekoj vla"znoj strmini, ogradjeno
posrnulom ogradom, dodje mi misao o pravoj nameni ovoga sveta.
U stvari, ova planeta je mo"zda jedan obor u koji je saterano i
zatvoreno sve "sto je u vasioni "zivelo i gamizalo, sa jedinom svrhom
da tu pomre.
U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za
koje se vidi da 'ce "ziveti jo"s nekoliko sati. U vasioni, ova na"sa
zemlja je takva soba za umiranje. A to "sto se plodimo, to je samo
iluzija, jer sve se to de"sava u granicama smrti na koju smo osudjeni i
zbog koje smo na zemlju ba"ceni. U stvari, mereno vasionskom merom a
kazano na"sim ljudskim re"cima: ju"ce smo dovedeni a sutra nas ne'ce
vi"se biti. Mo"zda 'ce jo"s trava rasti i minerali sazrevati, ali samo
za sebe.
-*-
Kad naidju te"ska, mutna vremena i u"cestaju sukobi i uzbune medju
ljudima, otvori se od\jednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama
i na"s u"zas ili na"se nerazumevanje nadju drevne i poznate re"ci kao
jedini izraz.
Gledaju'ci vojnike i "zandarme koji su do malopre bili i ubijali,
video sam im u o"cima, duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti, jedva
primetno kolebanje u kom je bilo i "zivotinjskog straha i neke "zelje
da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. U tom drhtanju u dnu
zenica pro"citao sam od\jednom jasan i nesumnjiv jadni, stra"sni i
detinjski Kainov odgovor: -- Zar sam ja "cuvar brata svoga?
-*-
Ne smrt, zaborav re"sava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, re"ci i
lica, nego svega "sto postoji i "zivi. Zaborav tela i zaborav
vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i "ziveti dalje u telu bez
se'canja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.
-*-
Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla, da ne bi bilo
mogu'cno "ziveti kad bi "zivot bio onakav kakav na mahove izgleda, kad
bi sve stvari u "zivotu bile samo ono "sto njihovo ime kazuje i ni"sta
vi"se. Ovako, znam da koliko god je prostranstvo "zivota na povr"sini,
u "sirini, toliko ga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene
mogu'cnosti "zivota bezbroj miliona puta ve'ce od onih koje vidimo na
povr"sini.
Jedino tako je mogu'cno podneti "zivot i misao o smrti.
-*-
"Cim neko ne"sto voli i za ne"sto se ve"ze -- misao neku, predmet ili
"zivo ljudsko bi'ce -- on daje ne"sto od sebe i spreman je da daje i
gubi jo"s vi"se, bez mere i ra"cuna, sa istom onom nagonskom
bezobzirno"s'cu i stihijskom "zestinom sa kojom se ljudi bacaju na
sticanje i grabe"z. I to je do sada jedini poznati na"cin kako jedan
"covek mo"ze da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono "sto
ne mora i onda kad ne mora. Tako to "sto se zove ljubav stvara jedno
nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo medjusobnih davanja i
primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom ra"cunicom u kojoj je
sve nejasno, ali "ciji je krajnji zbir kratak, jasan i razumljiv.
-*-
S godinama po"cinju i u najburnijem "cove"cjem "zivotu da se ustaljuju
i prime'cuju izvesne pojave koje se simetri"cno i ravnomerno
ponavljaju. I duh koji "zivi veoma malo svesno i voljno ne mo"ze da ih
ne primeti. Tako "covek gleda svoj "zivot unapred. Zna se "sta nosi
oktobar: sluti se mart i predose'caju letnji meseci. I tu ne poma"ze
nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!),
niti ima be"zanja niti mo"ze biti zaborava. Najve'ci napori volje
uzaludni su ili poma"zu vrlo malo. Najopre"cnija duhovna stanja: strah
ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u "coveku gotovo
kalendarskom stalno"s'cu i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama
na zemlji.
-*-
Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo
navikavali na tu misao i te"sko mirlili sa njom. Ali sa godinama, evo
se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja, nove misli sa
kojima se "covek ne mo"ze da pomiri i koje nas guraju u starost pre
vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumoljivo
saznanje da u onom "sto je plodno, radosno i napredno u svetu mi sve
manje i sve redje u"cestvujemo, da je sve vi"se zanosa koje ne ose'camo
i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas svet vene i umire
pred na"sim o"cima, a mi, jo"s "zivi ali izvan "zivota, posmatramo ga
nemo'cni, bez re"ci i pokreta.
-*-