Za zrtvu to su bili neocekivani cudni trenuci, negde izmedju samrtnog uzasa, u kom je vec bila potonula, i nezamisljene, krvave i konacne cinjenice koja se krije iza reci --- smrt. To je vec premrloj Aski ostavljalo nesto malo vremena i tamo gde je mislila da ga vise nema i ne moz"e biti, ali tako malo da je to jedva licilo na vreme. To joj je dalo i snage za pokret, ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila sposobna. Poslednji pokret mogao je biti samo --- igra.

Tesko, kao u mucnom snu, devojcica je ucinila prvi pokret, jedan od onih pokreta koji se vezbaju uz ,,stanglu'' i koji jos i ne lice na igru. Odmah za tim je izvela drugi, pa treci. Bili su to skromni, ubogi pokreti na smrt osudjenog tela, ali dovoljni da za koji trenutak zaustave iznenadjenog vuka. I kad je jednom pocela, Aska ih je nizala jedan za drugim, sa uzasnim osecanjem da ne sme stati, jer ako izmedju jednog i drugog pokreta bude samo sekund razmaka, smrt moze uci kroz tu pukotinu. Izvodila je ,,korake'', onim redom kojim ih je ucila u skoli i kao da cuje ostri glas svoje uciteljice: ,,Jedan - i - dva! Jedan - i - dva - i - tri!''

Tako je islo sve redom. Sve sto je u toku prve godine mogla da nauci. Pokreti su kratki, brzi, i ne mogu da ispune vreme sto stoji nepomicno kao praznina iz koje stalno preti smrt. Presla je i na figure koje se u skoli izvode bez oslona, na sredini sale. Ali tu su njeno znanje i njena snaga bili ograniceni. Pravilno i potpuno umela je da izvede dve-tri figure. I ona ih je izvodila groznicavo. Jedna, pa druga, pa treca. I tu je bio otprilike kraj njenog znanja i vestine. Morala je da ponavlja pokrete, a bojala se da ponavljanjem ne izgube od svoje snage i privlacnosti. I uzalud je nastojala da se seti jos necega sto bi mogla da izvede i cime bi zatrpala ponor koji je ceka na kraju igre. Vreme prolazi, vuk jos gleda i ceka, ali vec pocinje da se priblizava, a pred njom su nemilosrdno zatvorena sva dalja znanja klasicne igre, i glas uciteljice postaje sve tisi, gubi se negde potpuno. Dobro je posluzilo njeno znanje, ali sad je i njemu dosao kraj. Znanje izneverilo, skola ne ume nista vise da joj kaze, a valja ziveti i, da bi se zivelo, --- igrati.

I Aska je krenula u igru iznad skola i poznatih pravila, mimo svega sto se uci i zna.

Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono sto je tog dana videla skromna i bezimena suma iznad Strmih Livada.

......

Sto zivota osecala je sada u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da produzi jedan jedini, svoj zivot, koji je bila vec pregorela.

Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogucnosti krije u sebi svako zivo stvorenje. I ne slutimo sta sve umemo. Budemo i prodjemo, a ne saznamo sta smo sve mogli biti i uciniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao sto su ovi u kojima Aska igra igru za svoj vec izgubljeni zivot.