Napomena: U Becu 1853., Vuk Stefanovic Karadzic

Bio jedan covek pa imao jedinca sina. Ovaj sin rece jedan put ocu: "Babo, sta cemo raditi? Ja ovako ne mogu ziveti; nego idem u svet da ucim kakav zanat. Vidis kako je danas: koji zna najmanje zanata, taj svaki bolje zivi od svakoga tezaka." Otac ga je dugo odvracao govoreci mu da i u zanatu ima brige i truda, i kako bi ostavio oca sama! Ali kad se sin nikako ne dadne odvratiti, najposle mu dopusti otac da ide da uci zanat. Onda se on digne u svet da trazi zanata. Putujuci tako udari na jednu vodu, i iduci pokraj te vode srete se s jednim covekom u zelenim haljinama, pa ga covek zapita kuda ide, a on mu odgovori: "Idem u svet da trazim majstora kakvog da ucim zanat." Onda mu rece onaj covek u zelenim haljinama: "Ja sam majstor, hodi k meni pa uci zanat kad ti tako srce iste." Dete jedva doceka i podje s njim. Iduci oni tako pokraj one vode, na jedan put majstor skoci u vodu i stane plivati govoreci detetu: "Hajde za mnom skaci u vodu, i uci plivati." Dete se stane odgovarati da ne sme, jer ga je strah da se ne utopi; a majstor mu odgovori: "Ne boj se nista, nego skaci." Dete skoci u vodu i stane plivati s majstorom uporedi. Kad su bili nasred vode, uzme majstor dete za vrat pa s njim u vodu na dno. To je bio djavo. On odvede dete u svoje dvore i preda ga jednoj staroj babi da ga uci, pa se opet vrati na ovaj svet. Posto se on vrati i baba ostane sama s detetom, onda mu stane govoriti: "Moj sinko, ti mislis da je ovaj covek kakav majstor kao sto su majstori na onom svetu. Nije on onaki majstor, nego je djavo. I mene je tako prevario i dovukao amo s onoga sveta, a i ja sam krstena dusa. Nego poslusaj me sto cu ti kazati. Ja cu tebe uciti svemu njegovu zanatu, i on kadgod dodje, pitace te jesi li sto naucio, a ti mu svagda kazi da nisi nista, ako si rad da ga se kurtalises i da se opet vratis na onaj svet." Posle nekoga vremena dodje djavo i zapita dete: "Sta si naucio?" A ono odgovori: "Nisam jos nista." I tako prodju tri godine dana, i kad bi god majstor zapitao dete sta je naucilo, ono bi mu svagda odgovorilo da nije nista. Najposle ga zapita djavo jos jednom: "Jesi li stogod naucio?" A dete mu odgovori: "Nisam nista, nego sam zaboravio i ono sto sam pre znao." Onda se djavo rasrdi pa mu rece: "Kad ti do sad nisi nista naucio, neces nikad nista ni nauciti, nego idi bez traga kud te oci vode i noge nose." Dete koje je vec dobro djavolski zanat izucilo bilo, odmah skoci na vodu i stane plivati ka kraju i isplivavsi izidje na breg i otide kopu svome. Otac kako ga ugleda, daleko istrci predanj govoreci: "Gde si, sine, za Boga!" A sin mu odgovori: "Ucio sam zanat." Iza toga prodje neko vreme i dodje vasar u obliznjemu jednome selu. Tada rece sin ocu: "Babo! hajdemo na vasar." Otac mu odgovori: "A s cim cemo, sinko, kad nemamo nigde nista?"

"Ti za to nemas brige," odgovori mu sin, i podju na vasar. Iduci tako putem sin rece ocu: "Kad budemo blizu vasara, ja cu se stvoriti lep konj, sto ga ne ce biti u celom vasaru. Sav vasar cudice mu se. A moj ce majstor doci da kupi konja, i stogod zacenis on ce dati. Ali se nemoj saliti da mu das ular, nego kad novce primis, odmah mi ular skini s glave pa udri njime o zemlju." Kad dodju blizu vasara dete se pretvori u konja sto ga nigde nema. Starac povede konja po vasaru, a sav se vasar sleze oko njega, pa se svi stadose zgledati, jer niko ne sme ni da zapita po sto je. Kad ali eto ti majstora: stvorio se Turcin pa zavio calmu oko glave a spustio haljine do zemlje. Kako dodje a on rece: "Ja cu toga konja kupiti. Govori starce po sto je." Sto je god starac zaiskao, Turcin mu odmah izvadi gotove novce bez reci. Starac kad primi novce, skine s konja ular, pa njime o zemlju. U taj mah nestane i konja i kupca. Starac dosavsi kuci s novcima, zatece i sina kod kuce. Kad posle nekog vremena dodje drugi vasar, onda sin opet rece ocu: "Hajdemo, babo, na vasar." Otac mu vec nije hteo nista govoriti, nego odmah podje s njim. Kad su bili blizu vasara, sin rece ocu: "Ja cu se sad stvoriti jedna trgovina: satra puna robe, sto je na vasaru ne ce biti lepse i bogatije. Ni nju ne ce moci niko kupiti, a majstor ce moj doci, i platice stogod zacenis. Ali ne sali se ne daji mu kljuceve u ruke, nego kad novce primis, udri kljucevima o zemlju." Tako i bude: kad se on stvori lepa trgovina, sav se vasar stane diviti. Ali eto ti majstora, opet se stvorio Turcin kao i pre, pa pita starca: "Po sto?" Koliko je god starac zacenio, toliko je Turcin odmah platio, a starac kad primi novce, udari kljucevima o zemlju. U taj cas nestane i trgovine i kupca, nego od trgovine stvori se golub, a od Turcina stvori se kobac, pa poteraj goluba! Dok su se oni tako vijali ovamo onamo, careva kci bila izisla pred dvor pa ih gledala, a golub u jedan put strelimke devojci na ruku, pa joj se pretvori prsten na rupi. Onda kobac padne na zemlju pa se stvori covek, te otide k caru i ponudi mu se da ga primi u sluzbu: sluzice ga tri godine dana, a nista na svetu ne iste, ni hrane ni pica ni odela, samo da mu car da onaj prsten s devojcine ruke. Car ga primi i obeca se da ce mu dati. Tako je onaj sluzio a devojka prsten nosila, i vrlo joj je bio mio, jer je danju bio prsten a nocu lep momak, pak joj govorio: "Kad dodje vreme da me uzmu od tebe, ne daj me nikome u ruke, nego udri mnome o zemlju." Kad se navrse tri godine dana, dodje car ka kceri svojoj, pak je stane moliti da mu da prsten. Onda ona kao srdito baci prsten na zemlju; prsten prsne, a od njega se prospe sitna proja, i jedno zrno otkotrlja se pod carevu cizmu; a sluga se u jedan put stvori vrabac, pa na vrat na nos stane proju zobati, i kad sva zrna pozoblje, podje da i ono poslednje ispod careve cizme kljune, ali od zrna u jedan put postane macak pa vrapca za vrat.