Napomena: U Becu 1870., Vuk Stefanovic Karadzic

Pa onda otide u galiju, te je brze bolje krenu, pa bezi! Kad budu vec podaleko od grada, carica se probudi, i oseti odma, sta je, pa skoci iz sobe i stane vikati na onu devojku, sto grad poleva: "Tamo ona ovakvica i onakvica! ti me toliko godina sluzi verno, a sad me izneveri." Devojka se stane odgovarati: "Ja te sluzim toliko godina, pa mi nikad nisi dala uzeta, a on kako dodje, odma mi uze dade." Onda carica otide k onim devojkama, sto ciste grad, i stane vikati na njih: "Tamo one ovakvice i onakvice! toliko me godina sluziste verno, a sad me izneveriste." A devojke joj se stanu pravdati: "Mi toliko godina tebe verno sluzimo, pa nam nikad nisi dala metle, a on kako dodje, dade nam svakoj po metlu." Najposle otide k lavovima, pa i njima stane govoriti: "Tamo oni ovaki i onaki! Sta uciniste? Toliko me godina verno sluziste, a sad me izneveriste." A oni se stanu odgovarati: "Mi toliko godina u tebe sluzimo, pa nas nikad nisi nicim site nahranila, a on kako dodje, dade nam svakom po pecena ovna." Onda ona ucuti i pomisli u sebi da je sama kriva. Carev sin dugo vreme morem putujuci, dodje opet pod onaj grad, gde su mu braca zatvorena. Kako cuje car od onoga grada za njega, izidje mu na susret i lepo ga doceka, pa ga zapita: "Eda sto, sine? Nije li Bog dao da si nasao sto si trazio?" A carev mu sin odgovori: "Hvala Bogu! nasao sam." Car se vrlo obraduje pa mu rece: "Daj da vidimo, je li ta voda taka." Posto se car okupa u onoj vodi, postane zdrav i mlad kao da mu je to dvadeset godina. Onda on u radosti i cudu rece carskome sinu: "Kad si ti mene ovako obradovao, i ja cu tebe obradovati: ona tvoja obadva brata kod mene su u zivotu, oni se nisu umeli vladati tako mudro kao ti, nego su bili poceli na me osecati se, za to sam ih zadrzao, ali ih sad tebi poklanjam obojicu." Pa mu ih onda izvede i dade. Sad se carev sin na novo obraduje, sto je i bracu nasao. Car im dade njihove obe galije i sve ljude; jos ih suvise obdari i spremi im na put sto je god bilo od potrebe. Onda oni posedaju svaki na svoju galiju te podju kuci. Putujuci tako stanu se dogovarati dva starija brata, kako bi uzeli vodu od svoga najmladjega brata, da se ocu umile kao da su je oni nasli, i dogovore se ovako: da podmite njegove momke da izliju vodu u njihove sudove, a u njegov sud da naliju mora. Tako i urade. Kad dodju kuci, otac ih jedva doceka: "Dobro dosli, deco! Eda je Bog dao da ste nasli vodu?" A stariji sinovi odmah prihvate: "Hvala Bogu! nasli smo. Eto brat nas najmladji neka daje najpre svoju vodu pa cemo onda mi svoju." Momci odmah izliju vodu, iz suda brata najmladjega i dadu caru da se okupa. On se okupa i nista mu ne pomoze, pa rece drugoj dvojici: "Dajte vi da vidim sta vi imate." Oni odmah iznesu vodu, car se okupa, i onaj cas se pomladi, te vidi i cuje kao mladic. Onda car rece najmladjemu sinu: "Ti nisi nista nasao, nego si mi doneo morsku vodu; sad idi kud te oci vode i noge nose, kad si me tako teo da prevaris." Pa ga otera iz dvora, a on siromah onda otide u svet, i pribije se u jednoga kneza da mu cuva ovce.

Carica ona sto je imala vodu, ostane trudna od careva sina, i kad bude na tom doba, ona rodi musko dete. Kad detetu bude godina dana, ono pocne govoriti materi svojoj: "Mati, gde je nas otac?" Ona mu odgovori: "\Sinko, hocemo ga traziti." Iza toga spremi se i sedne s detetom na galiju pa podje morem, i posle dugoga putovanja po svetu kad dodje blizu grada, odakle je bio onaj carev sin, ona pritera galiju ka kraju malo podalje od grada, pa izidje na breg i razapne sator, pa onda napise caru knjigu: "Poslji mi onoga coveka koji je odneo vodu od mene." Car odmah opravi najstarijega sina. On sedne na konja, pa upravo k njojzi pod sator. Kad dodje k carici, ona ga lepo doceka, pa ga zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" A on joj odgovori: "Jesam." Onda ga carica zapita: "Sta si jos?" A on odgovori: "Nisam nista." Onda carica izmahne sakom te njega po obrazu. Kako ga je lako udarila, odmah su mu dva zuba ispala, pa ga opravi ocu i rece mu: "Idi, kazi svome ocu, neka poslje coveka koji je vodu odneo." Kad on otide kuci i kaze ocu sta bi, otac brze poslje drugoga sina. Ovaj kako dodje k carici, ona i njega lepo doceka, pa ga zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" On odgovori: "Jesam." Carica ga zapita. "Sta si jos?" A on odgovori: "Nisam nista." Ona i njega sakom po obrazu, i odmah mu iskoce dva zuba, pa mu onda rece: Znas li sto je? Ovako ces pozdraviti svoga oca: Ako mi ne poslje onoga coveka koji je odneo vodu od mene, sve cu mu carstvo razoriti; nego stani da ti dam po cemu cete naci toga coveka." Pa onda sedne te prepocne lice svoga sina na svilenu maramu, pa onda rece carevome sinu: "Evo, kakvo je ovo dete, onaki je i onaj covek." On otide s onom maramom ocu i kaze mu sve po redu. Car kako vidi lice na marami, odmah rece da je citi njegov najmladji sin, pa poslje maramu po svemu carstvu da ide od grada do grada i od sela do sela, da mu traze sina. Kad tako dodje marama u ono selo gde je carev sin u kneza sluzio, najpre je donesu knezu. Kad knez razvije maramu i stane gledati lice na njoj, citi sluga njegov; onda rece sluzi: "More, slugo, ovo si ti." On se ne htedne odmah pokazati, ali kad ga salete da se kaze, jer valja pred cara da ide, on ne imadne kud, nego im pripovedi sve sta je bilo, pa se digne i otide k ocu. Kad izidje pred oca, zagrli ga otac, pa mu rece: "\Za Boga, sinko, gde si? propade carstvo!" A on odgovori: "Ko je tome kriv? Nego daj mi konja i sta treba da idem toj carici." Otac ga odmah spremi i poslje carici. Kako ga carica ugleda, odmah ga pozna, pa jos i dete ga pozna i stane ga vika: "Evo oca! evo oca!" Kako on dodje pod sator, carica i njega zapita: "Jesi li ti odneo vodu od mene?" On odgovori: "Jesam." Ona ga zapita: "Sta si jos?" A on izvadi prsten i carapu pa joj rece: "Eto to; i jos imas belegu na koljenu." Ona to sve prizna, pa se zagrle i poljube. Posle otidu u grad pa se vencaju, i otac jos za zivota svoga preda mu carstvo, a druga dva starija sina otera, i tako najmladji sin ostane car u obadva carstva.