Ivo Andric: ZNAKOVI PORED PUTA
,,Svaki ti je vrag u moje libro zapisan''
Jovo Markov Dzinovic
nekad zaposlen kao radnik
na gradnji Sueckog kanala
1. NEMIRI OD VIJEKA
-*-
Ima narodnih prica koje su toliko opstecovecanske da zaboravimo
kad i gde smo ih culi ili citali, pa zive u nama kao uspomena na
nas licni dozivljaj. Takva je i prica o mladicu koji je,
lutajuci svetom i trazeci srecu, zasao na opasan put za koji nije
znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladic je u debla drvet^a
pored puta zasecao sikiricom znake koji ce mu docnije pokazati put za
povratak.
Taj mladic je olicenje opste i vecne ljudske sudbine: s jedne
strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da
se covek ne izgubi i snadje, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje
ostavljamo iza sebe nece izbeci sudbinu svega sto je ljudsko:
prolaznost i zaborav. Mozda ce ostati uopste nezapazeni? Mozda ih
niko nece razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao sto je prirodno i
potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopstavamo i otkrivamo. Ako nas
ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskusenja, oni nam
mogu olaksati lutanja i iskusenja i pomoci nam bar time sto ce
nas uveriti da ni u cemu sto nam se desava nismo sami, ni prvi ni
jedini.
-*-
Takav je zivot da covek cesto mora da se stidi onoga sto je
najlepse u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji
su mu najblizi.
-*-
Ono sto je najlepse na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve
lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna nasa mana ne
dolazi do izraza. Mnogo sta sto je zlo u nama iscezava a ono sto
je dobro ustostruci se.
-*-
Video sam otkopane grobove iz petog veka pre Hrista. U njima su bili
jos uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslucivale se osnovne
linije ljudskog lika.
U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad neuspelim delom ili
nedovrsenim poslom. Covek treba da nestane bez traga.
-*-
Ima zena koje su neugledne i opore na oci, kao seoski hlebac, ali
kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti
spoljasnjoscu nego gleda i oseca dublje i stvarnije.
-*-
Cini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio ziveti,
oprostili bi mi lakse sve zlo sto sam pocinio i sve dobro sto sam
propustio da ucinim, i jos bi im ostalo malo osecanja da me
pozale.
-*-
Poznavao sam jednog coveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne
razume uspevao da nadje poneku zlu rec.
-*-
U strogosti koju pokazuju nekadasnji razvratnici prema mladezi, ima
neceg narocito ruznog. Oni kaznjavaju mladez i za svoje bivse
prestupe; mozda se cak i svete za svoju sadasnju nemoc.
-*-
Bojati se ljudi, znaci ciniti krivo Bogu. Strah od ljudi mozda i
potice otud sto smo se nekad ogresili o boziji princip. Covek u
kome ima ziva dusa ne bi, logicki, trebalo da se boji ljudi ni
icega ljudskog.
-*-
U noci ima uvek straha, kao vlage, nekad vise nekad manje. Njegov
uticaj na nas sasvim je nejednak. Ponekad imamo snage da mu se potpuno
otmemo, ponekad nas samo trenutno prodje, ako jeza, a ponekad mu
otvorimo sami dusu i pustamo ga da gazi i hara kako hoce.
-*-
Dok je covek plen svojih strasti, rob cula i igracka maste, dotle
su i svaka tajna muka i gorcina razumljive i lakse, jer zasluzene,
kao prirodno nalicje nedostojna zivota. Ali kad se i docnije, kao
gospodar svoje sebicnosti, sav predan radu, ziveci za druge, uvidi
da je ta ista gorcina na kraju svakog puta, onda zaista covek ne zna
sta da misli i nema cemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada,
ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao --
da cemo se _probuditi_, jecajuci.
-*-
Sacuvaj nas, Boze, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono sto je
predmet nasih zelja, jer telo nase zeli svoju sopstvenu smrt.
-*-
Ponekad covek prezivljuje takve stvari, da sama cinjenica da ih je
preziveo znaci ne samo pobedu i izbavljenje nego i cudo; jedno
ponovno, radosno rodjenje po narocitoj milosti visih sila.
-*-
Kod unutarnjih borba koje covek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim
silama u sebi, vazi vise nego igde pravilo: ne predaj se nikad! --
Ni predaje, ni ustupanja! A pre svega, sto kazu u Bosni: ne vezi
tugu za srce!
Biti uvredjen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi, a biti u bedi
manje je nego biti bolestan, biti bolestan jos nije: umreti. Ali i
kad je covek uvredjen nepravdom, tesko bolestan, pa i na samrti, ne
treba, tek tada ne treba da ,,da pusti rdji na se''. Tada treba
napregnuti sve sile i ne priznati tugu i malodusnost. Izdrzati
trenutak, a vec iduceg casa covek je ili na putu da prezdravi ili
mrtav. A smrt je najveci i najsigurniji osvetnik.
-*-
Bozija pravda se retko javlja. I to je sreca za ovaj svet, jer ona
dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu zrtvu i
sve zivo sto se slucajno naslo u njihovoj blizini. Ostvarenje
apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom, potpuno i
posvudasnje. Onda bi se pod silnim, ravnomernim i istovremenim
pritiskom sve cestice drzale u ravnotezi. Ovako, javljajuci se
retko, mestimicno i na mahove, ona je isto sto i orkan, kataklizma i
tragedija.
-*-
U ovom drustvu podjednako patimo svi, i zene i muskarci, samo u
uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog zena, to je
gotovo redovno zbog toga sto zene nisu onakve kakve bismo mi zeleli
da su. Kad zene pate zbog nas, to je uvek stoga sto smo ovakvi kakvi
jesmo. Ali, sto je glavno, patimo svi i mucimo se cesto, dugo,
svirepo i besmisleno.
-*-
Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokrecu zivot
napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota
odrzavaju i cine mogucnim i podnosljivim.
-*-
Zavist ljudi, to je gnev bogova.
-*-
Gledajuci jedno ljudsko naselje na nekoj vlaznoj strmini, ogradjeno
posrnulom ogradom, dodje mi misao o pravoj nameni ovoga sveta.
U stvari, ova planeta je mozda jedan obor u koji je saterano i
zatvoreno sve sto je u vasioni zivelo i gamizalo, sa jedinom svrhom
da tu pomre.
U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za
koje se vidi da ce ziveti jos nekoliko sati. U vasioni, ova nasa
zemlja je takva soba za umiranje. A to sto se plodimo, to je samo
iluzija, jer sve se to desava u granicama smrti na koju smo osudjeni i
zbog koje smo na zemlju baceni. U stvari, mereno vasionskom merom a
kazano nasim ljudskim recima: juce smo dovedeni a sutra nas nece
vise biti. Mozda ce jos trava rasti i minerali sazrevati, ali samo
za sebe.
-*-
Kad naidju teska, mutna vremena i ucestaju sukobi i uzbune medju
ljudima, otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama
i nas uzas ili nase nerazumevanje nadju drevne i poznate reci kao
jedini izraz.
Gledajuci vojnike i zandarme koji su do malopre bili i ubijali,
video sam im u ocima, duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti, jedva
primetno kolebanje u kom je bilo i zivotinjskog straha i neke zelje
da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. U tom drhtanju u dnu
zenica procitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni, strasni i
detinjski Kainov odgovor: -- Zar sam ja cuvar brata svoga?
-*-
Ne smrt, zaborav resava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reci i
lica, nego svega sto postoji i zivi. Zaborav tela i zaborav
vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i ziveti dalje u telu bez
secanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.
-*-
Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla, da ne bi bilo
mogucno ziveti kad bi zivot bio onakav kakav na mahove izgleda, kad
bi sve stvari u zivotu bile samo ono sto njihovo ime kazuje i nista
vise. Ovako, znam da koliko god je prostranstvo zivota na povrsini,
u sirini, toliko ga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene
mogucnosti zivota bezbroj miliona puta vece od onih koje vidimo na
povrsini.
Jedino tako je mogucno podneti zivot i misao o smrti.
-*-
Cim neko nesto voli i za nesto se veze -- misao neku, predmet ili
zivo ljudsko bice -- on daje nesto od sebe i spreman je da daje i
gubi jos vise, bez mere i racuna, sa istom onom nagonskom
bezobzirnoscu i stihijskom zestinom sa kojom se ljudi bacaju na
sticanje i grabez. I to je do sada jedini poznati nacin kako jedan
covek moze da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono sto
ne mora i onda kad ne mora. Tako to sto se zove ljubav stvara jedno
nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo medjusobnih davanja i
primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom racunicom u kojoj je
sve nejasno, ali ciji je krajnji zbir kratak, jasan i razumljiv.
-*-
S godinama pocinju i u najburnijem covecjem zivotu da se ustaljuju
i primecuju izvesne pojave koje se simetricno i ravnomerno
ponavljaju. I duh koji zivi veoma malo svesno i voljno ne moze da ih
ne primeti. Tako covek gleda svoj zivot unapred. Zna se sta nosi
oktobar: sluti se mart i predosecaju letnji meseci. I tu ne pomaze
nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se s godinama dolazi!),
niti ima bezanja niti moze biti zaborava. Najveci napori volje
uzaludni su ili pomazu vrlo malo. Najoprecnija duhovna stanja: strah
ili opasna radost ili plodan mir, smenjuju se u coveku gotovo
kalendarskom stalnoscu i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama
na zemlji.
-*-
Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo
navikavali na tu misao i tesko mirlili sa njom. Ali sa godinama, evo
se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja, nove misli sa
kojima se covek ne moze da pomiri i koje nas guraju u starost pre
vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumoljivo
saznanje da u onom sto je plodno, radosno i napredno u svetu mi sve
manje i sve redje ucestvujemo, da je sve vise zanosa koje ne osecamo
i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas svet vene i umire
pred nasim ocima, a mi, jos zivi ali izvan zivota, posmatramo ga
nemocni, bez reci i pokreta.
-*-