Naslov: Aska i vuk (delovi)
Autor: Ivo Andrić
Za žrtvu to su bili neočekivani čudni trenuci, negde između
samrtnog užasa, u kom je već bila potonula, i nezamišljene, krvave
i konačne činjenice koja se krije iza reči --- smrt. To je već
premrloj Aski ostavljalo nešto malo vremena i tamo gde je mislila da
ga više nema i ne moz"e biti, ali tako malo da je to jedva ličilo na
vreme. To joj je dalo i snage za pokret, ali to nije bio pokret
odbrane, jer za njega nije bila sposobna. Poslednji pokret mogao je
biti samo --- igra.
Teško, kao u mučnom snu, devojčica je učinila prvi pokret, jedan
od onih pokreta koji se vežbaju uz ,,štanglu'' i koji još i ne
liče na igru. Odmah za tim je izvela drugi, pa treći. Bili su to
skromni, ubogi pokreti na smrt osuđenog tela, ali dovoljni da za koji
trenutak zaustave iznenađenog vuka. I kad je jednom počela, Aska ih
je nizala jedan za drugim, sa užasnim osećanjem da ne sme stati, jer
ako između jednog i drugog pokreta bude samo sekund razmaka, smrt
moze ući kroz tu pukotinu. Izvodila je ,,korake'', onim redom kojim
ih je učila u školi i kao da čuje oštri glas svoje učiteljice:
,,Jedan - i - dva! Jedan - i - dva - i - tri!''
Tako je išlo sve redom. Sve što je u toku prve godine mogla da
nauči. Pokreti su kratki, brzi, i ne mogu da ispune vreme što stoji
nepomično kao praznina iz koje stalno preti smrt. Prešla je i na
figure koje se u školi izvode bez oslona, na sredini sale. Ali tu su
njeno znanje i njena snaga bili ograničeni. Pravilno i potpuno umela
je da izvede dve-tri figure. I ona ih je izvodila grozničavo.
Jedna, pa druga, pa treća. I tu je bio otprilike kraj njenog znanja
i veštine. Morala je da ponavlja pokrete, a bojala se da
ponavljanjem ne izgube od svoje snage i privlačnosti. I uzalud je
nastojala da se seti jos nečega što bi mogla da izvede i čime bi
zatrpala ponor koji je čeka na kraju igre. Vreme prolazi, vuk još
gleda i čeka, ali već počinje da se približava, a pred njom su
nemilosrdno zatvorena sva dalja znanja klasične igre, i glas
učiteljice postaje sve tiši, gubi se negde potpuno. Dobro je
poslužilo njeno znanje, ali sad je i njemu došao kraj. Znanje
izneverilo, škola ne ume ništa više da joj kaže, a valja živeti
i, da bi se živelo, --- igrati.
I Aska je krenula u igru iznad škola i poznatih pravila, mimo svega
sto se uči i zna.
Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono što je tog dana
videla skromna i bezimena šuma iznad Strmih Livada.
......
Sto života osećala je sada u sebi mala Aska, a sve njihove snage
upotrebila je da produži jedan jedini, svoj život, koji je bila već
pregorela.
Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako
živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a
ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u
velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru
za svoj već izgubljeni život.